Pamtim,došli su u moj život i ispunili su ga pas lutalica Beli, pa moj prvi „kućni“ pas ptičar Borko, a kasnije havanezerka Suzi i ostali psi a koje ću u netom spomenuti.
Razgovarao: Zoran M.Kos / Foto:Arhiva M.Babića, P. Milosavljević i Z.M.Kos
Ko je Milovan Babić? Šta je od svega ovoga najviše?
– Prvo pa najteže pitanje. Malo se našalih ali nije lako govoriti o sebi. Za sebe mogu reći, a da to bude u duhu teme našeg intervjua, da sam nepopravljivi ljubitelj prirode i, naravno, životinja. Uvek sam bio, jesam i biću okružen psima, mačkama, pticama i ribama. Prva životinja koju sam „ugledao“ po rodjenju bio je žuti papagaj moga ujaka i zvao se Lule. Mačak Marko i Mićun bili su moji prvi kućni ljubimci. Zatim, došli su u moj život i ispunili su ga pas lutalica Beli, pa moj prvi „kućni“ pas ptičar Borko, a kasnije havanezerka Suzi i ostali psi a koje ću u toku intervjua spomenuti. Moja vezanost i ljubav prema životinjama proistekla je od vaspitanja koje su mi roditelji preneli, verovatno je i zapisana u mom DNK-a kodu , a siguran sam da je veliki uticaj imalo i to što sam na žalost jedinac.
Ukratko da dam i par osnovnih podataka o sebi-rodjen sam 9. jula 1971. godine u SFR Jugoslaviji, u gradu Beogradu u kome i danas živim i radim od oca Ratimira Babića i pokojne majke Sofije Babić, devojačko Baljević . Po nacionalnosti sam Crnogorac. Ateista sam i nisam član ni jedne partije. Oženjen sam i živim u skladnome braku koji je protkan sa puno ljubavi i poštovanja sa mojom suprugom Gordanom Simić.
Kada si se zaljubio u pse i shvatio da će oni postati deo tvog svakodnevnog života?
-Na ljubav prema životinjama uopšte najveći uticaj imale su dve meni bliske osobe. Moj deda Pavle Balević /majčin otac/, godinama me je vodio, skoro svaki dan, u beogradski Zoološki vrt. U tom bliskom i direktnom susretu sa raznim vrstama životina počela je da se budi moja ljubav prema njima. U tom mom najranijem delu detinjstva, moj stric Dimitrije Babić, bio je diplomata u afričkoj državi Tanzanija. Često mi je slao fotografije koje je sam slikao i razglednice iz Nacionalnog parka Serengeti. Te fotografije snimljene uživo, na kojima su najčešće bile velike divlje mačke, ali i druge životinje, budile su u meni, osećanja povezanosti i divljenja.
Moj prvi „pravi“ kontakt sa psom bio je 1978. godine kada smo, moji roditelji i ja, jedne hladne, vetrovite kišne noći primili u naš dom jednog velikog, belog mešanca. Naravno, nazvali smo ga Beli. Tu noć, smatram, svojim početkom života sa kasnije mnogim divnim stvorenjima koje nazivamo psi.
Ko je i kako na tebe presudno uticao da odabereš rase koje i sada gajiš?
-Pre nego što odgovorim direktno na to pitanje, moram reći, da su moje najdraže pasmine doberman i kovrdžavi bišon. Ljubav prema kovrdžavom bišonu povezana je i proistekla je, a datira, od moje desete godine života. Naime, sasvim slučajno, mojoj majci Sofiji, ponudjeno je štene Havanskog bišona. Prihvatila ga je i donela meni na poklon. Nazvali smo je Suzi i proživeli sa njom 11 sretnih godina. Tako sam se zainteresovao i u godinama kasnije, počeo da proučavam, rase iz porodice bišona. Dvadeset godina kasnije, moja supruga Gordana, poželela je malog belog psa. Na njeno pitanje kojeg „malog belog psa“ bi joj preporučio, bez razmišljanja sam odgovorio kovrdžavog bišona.
Kako su izgledali tvoji kinološki početci, šta si smatrao da znaš a šta ne?
– Moji kinološki početci vezani su za mog dobermana Aga Fera Fidelis. U jesen 1993. godine, u Smederevu, prvi put sam učestvovao na izložbi pasa. Taj dan smatram za svoj kinološki početak. Čovek sam koji kada započinje i ulazi nešto novo, težim da saznam, da se informišem kroz teoriju i praksu. Zelim da saznam sve ono što je potrebno,da bih se ponašao radio i uspešno odgovorio budućim izazovima. Teorijski sam se upoznavao i edukovao iz mnogih enciklopedija o psima, knjigama o uzgajanju i dresuri pasa,i drugoj tada dostupnoj literaturi. Poznanstvo sa ljudima koji su imali dobermane i koji su uveliko gazili kinološko-izložbenim stazama, bili su moji dragoceni učitelji. Praktično iskustvo stekao sam slušajući, gledajući, učeći, vežbajući i radeći sa mojim komšijom i prijatejem Nikicom Uzelcem i kinološkim sudijom i dreserom g-dinom Raletom Cekićem.
Otkud ime tvoje odgajivačnice?
-Moja odgajivačnica zove se Bagamoyo. Bagamoyo je mesto na samoj obali Indijskog okeana u Tanzaniji. Iz tog mesta Evropljani su nasilno odvodili stanovništvo /nazivali su ih robovi/ u Evropu i Južnu Ameriku. Njihovi rodjaci, koji su ostajali, pravili su od slonove kosti ili drveta prsten koji je imao oblik srca. Davajući taj prsten svojim najmilijima, koje više nikada videti neće, ispraćali su ih jednom tužnom, dirljivom rečenicom koja glasi OSTAVI SVOJE SRCE OVDE.
Zbog moje povezanosti sa Afrikom i zbog toga što su mnogobrojni moji ljubimci ,pre svega psi, poklonili meni a i ja njima svoja srca, osetio sam i shvatio da Bagamoyo simboliše svu našu povezanost, ljubav i sva naša osećanja koja su nas vezivala.
Ti si izmedju ostalog izlagač mnogih kinoloških manifestacija i dogadjaja? Odakle ti snage da to radiš i sve dobro izguraš?
-Da, u pravu ste. Više i nepamtim broj izložbi na kojima sam učestvovao. Ljudi kažu da ljubav pokreće svet. Tako je i kod mene. Izložbe pre svega vidim kao vreme provedeno sa divnim psima, prijateljima, dragim poznanicima u ambijentu koji se u svemu razlikuje sa svetom koji nas okružuje i u kojem živimo. Na uspehe i neuspehe, sa takmičenja, gledam kao nešto relativno. Uspeh mi pričinjava zadovoljstvo i satisfakciju a neuspeh me opominje da moram više učiti i raditi.
Kako ti se čini kinologija u regionu? Poredjenje?
-Mišljenja sam da je kinologija u svim sadašnjim državama sa teritorije bivše Jugoslavije doživela ekspanziju i napredak. Naravno, ekspanzija često dovodi do loših pojava koje moramo otklanjati. Tu, pre svega, mislim na izuzetno veliku „produkciju“ štenaca sumnjivog kvaliteta. Takodje smatram da bi kriterijum ocenjivaja pasa na izložbama morao biti strožiji. Ovo pitanje otvara niz problema s kojima se bore nacionalni savezi, društva, odgajivači, izlagači, sudije i svi ostali koji su direktno ili indirektno povezani sa kinologijom. Mislim da je to jedna velika tema koja bi nam oduzela mnogo vremena za ovaj naš intervju.
U svakom slučaju ponoviću da je pored svih novonastalih negativnosti kinologija u regionu napredovala.
Po čemu pamtiš svoju dosadašnju kinološku karijeru? Šta bi istakao?
-Uh, „teško“ pitanje. Mnogo je bilo, a siguran sam, i biće u budućnosti lepih i onih drugih „trenutaka“. Izdvojiću i rećiću Vam samo ono što me je učinilo srećnim i ispunjenim. Kao jedan mali odgajivač najsrećniji trenutak je kada se radjaju štenci. Nezaboravni su dani i meseci provedeni u njihovom odgoju. Ja sam to doživeo onoga dana kada se naša bišonka Sade poznatija kao Didi okotila i donela na svet dva za mene najlepša šteneta Luka i Dona.
Kao izlagač sa radošću i ponosom sećam se mnogih izložbi. Evo sad dok Vam govorim žive su mi „slike“ i emocije sa moje prve izložbe u Smederevu 1993. Godine sa mojim dobermanom Agom. Pa zatim njegov prvi osvojeni BOB u Beogradu i Podgorici. Didijina prva izložba na CACIB-u Beograd 2013. Godine, njena osvojena pobeda u konkurenciji ženki /CLUB WINNER/ na specijalci u Zagrebu 2014.g. Moj Luk /Bagamoyo Luk Skywalker/ nebrojeno puta svojim uspesima na izložbama me je odusevio. Izdvojio bih učešće na EDS Poljska 2018. G. Gde mu je uz malu ‘’pomoć’’ sudije, izmakla pobeda u razredu šampiona, osvajanje dva puta BOB u Beogradu, osvajanje dva BIS-a i SUPREME BIS u Podorici i da ne nabrajam na desetine I desetine izuzetnih upeha njega i njegovog brata Dona /Bagamoyo Little Warrior/.
No, ono što je za mene najbitnije, što me čini sretnim su ljudi koje sam upoznao zahvaljujući kinologiji. Kinologija mi je donela u život veliki broj dobrih ljudi koji su mi postali i kojima sam postao prijatelj. Danas medju svojim prijateljima imam odgajivače, izlagače, grumere, hendlere, sudije, organizatore i oni imaju mene. Pored pasa oni su blago koje mi je oplemenilo zivot.
Neki tvrde da smo kinološki dosta nepismeni. Je li to istina i ako jeste zašto se dogadja?
-Generalno gledano, u pravu ste. Ako posmatramo “usko”, striktno kinologiju primetićemo često osnovna neznanja njenih učesnika. Tu pre svega mislim na izlagače tj. vlasnike pasa koji se prezentuju na kinološkim manifestacijama. Osnovni problem je neukost, odnosno nepostojanje želje kod ljudi da se informišu i edukuju. Ja problem vidim, rećići to, u “predkinološkoj” fazi. Čini mi se, gotovo sam siguran, da nam nedostaju iz svih oblasti kinologije seminari, tribine i slična predavanja, na kojima bi “pred kinolozi”i kinolozi mogli da dobiju razna saznanja, informacije i odgovore na sva pitanja. Mislim da bi kinološki savezi, kinološka društva mogli I morali da se više angažuju, nego do sad, u animiranju i edukaciji svih učesnika i činilaca u kinologiji.
Postoji li, po tebi, nepristasno kinološko sudjenje? Jesu li istinite priče o “nameštanjima” na kinološkim izložbama, da svaki dobar plasma ima i svoju cenu?
– To je “večna priča”. Kao i u svakom segmentu društva, svakom poslu i odnosima medju ljudima mogu se naći negativne pojave. Ne mogu potvrditi takve pojave. Ovo kažem zato što sam čovek koji kad nešto tvrdi to može i da dokaže. Iz mog iskustva mogu da kažem da mi kao izlagaču nikada niko nije tražio novac, ili neku protivuslugu zarad bilo kakvog plasmana pasa koje sam prezentovao na kinološkim izložbama.
Takodje, nikada nisam “tražio” bilo kakav plasma za prezentovanog psa i za takvu vrstu usluge ponudio novac ili bilo šta drugo. Kroz dugi niz godina učestvovanja na izložbama, primetio sam, da najčešće, priča o nameštanju dolaze od učesnika koji, biću blag i umeren, imaju pse lošega kvaliteta.
Ima li novca danas u kinologiji? Ko u celoj toj priči, po tebi, najviše zaradjuje a ko gubi? I u odnosu na pandemiju…
-Za neke ima a za neke nema, hahahhaha. Počeću od kinoloških saveza i društava. Priliv novčanih sredstava nekome se može učiniti izuzetno velikim. Obično to posmatramo kroz priliv plaćanja rodovnika, šampionata, raznih potvrda, izjava i uplata za učestvovanje na izložbama. No, svi oni imaju velike troškove po raznim stavkama. Ti troškovi su vezani za izdavanje gore spomenutih dokumenata, organizovanja izložbi, plaćanje zaposlenih u savezu i društvima itd…
Ako se osvrnemo na odgajivače mislim da su se izdvojile dve grupacije. Prva su ozbiljni, “veliki”, savesni i profesionani odgajivači koji ulažu izuzetna materijalna sredstva i koji im takav pristup omogućava prodaju štenaca ili naplatu parenja za visoke novčane iznose.
Druga grupacija su odgajivači sa sumnjivim kvalitetom a visokom produkcijom štenaca. Njih obično nazvaju “štanceri”. Sa relativno malim ulaganjima, niskom cenom štenaca a na osnovu velikog broja istih dolaze često do kumulativno gledano “velikog” novca.
Što se tiče pandemije u poslednjih par meseci primetio sam da su cene štenaca lošeg i prosečnog kvaliteta nerealno, izuzetno skočile.
Na kraju teško mi je striktno reći ko je u finansijskom smislu dobitnik a ko gubitnik. Možda bi to mogao da formulišem na sledeći način, dobitnici su svi oni učesnici u kinologiji kojima se ljubav, trud, odricanje i sve ono uloženo vratilo kroz srećan, zdrav život njihovih pasa.
Da li si imao, kao odgajivač i izlagač, nekih neprijatnih situacija?
A šta pamtiš, kao posebno lepo, sa svojih brojnih kinoloških aktivnosti?
-Odgovor na ovo pitanje počeću (a to je i moj životni moto) rečenicom jedni pesme “Pamtim lepe trenutke”.
Jasno Vam je da neću pričati o nekim ružnim pojavama, koje sam doživeo I kojih će sigurno još biti. Jednostavno nezaslužuju da Im se posveti pažnja.
Na moju radost, bivstvovanje u kinologiji donelo mi je u život ne mali broj časnih, karakternih u pravom smislu DOBRIH LJUDI. To su ljudi iz mnogobrojnih država ovog našeg regiona, Evrope i celog sveta. To su ljudi različitih nacija, vera, političkih i drugih ubedjenja.
Da li misliš da se kinologija u nas poprilično komercijalizovala I da se sve vrti, u stvari, oko novca, prodaji štenadi I pasa, zaradi “bez motike”?
Produkcija štenadije velika, mala ili ..?
-Sigurno da jeste. Sve se komercijalizovalo. Ni kinologija nije ostala imuna na tu pojavu. Ali nemislim da je to samo kod nas. Naprotiv, to je trend koji je zavladao širom sveta. Sve je postalo šou biznis. Pogledajte samo bilo koju granu sporta. Možemo otići I malo dalje pa postaviti sledeća pitanja: Kada ste poslenji put čuli da je u medijima ili u razgovorima filmska umetnost, muzička umetnost, likovna umetnost ……Ali zato svaki dan čujemo filmska industrija, muzička industrija itd. Gde god je “ušao” veliki novac tu je nestalo sporta, umetnosti, hobija I slično.
Da se malo našalim ali iskreno misleći rećiću –Dok je nas ljubitelja pasa I isrenih kinologa ima nade za kinologiju.
Na Vaše pitanje o brojnosti produkcije štenaca teško mi je dati konkretan odgovor a da ne pogrešim. Jednostavno, ne znam i nevladam podatcima koliki je broj na godišnjem nivou novorodjenih štenaca. Deluje mi da je produkcija izuzetno velika. Deluje mi da na žalost kvantitet ne daje u željenoj meri i proporciji kvalitet. Znam da postoji regulativa, odnosno, zakonski odredjen vremenski interval od jenog do drugog parenja iste kuje. Znam i da se često ta zakonska odredba nepoštuje. To je jedan od uzroka, a ima ih još koji pospešuju u negativnom smislu broj štenaca.
Koga psa izdvojiti i zašto?
-Vi baš umete da postavite “nezgodna” pitanja. Nije lako izdvojiti jedno od mnogobrojnih divnih bića s kojima sam delio i sa kojima delim život i ljubav. Pošto je tema kinologija izdvojiću najuspešnijeg takmičarskog-izložbenog kovrdžavog bišona mog Bagamoyo Luk Skywalker. Luk je po oceni mnogih najcenjenijih kinoloških sudija iz celog sveta opisan i ocenjen kao izuzetno kvalitetan primerak svoje rase. Kao dokaz ovoj konstataciji stoje mnogobrojne a najvišeg ranga titule, koje Luk osvojio, u dosadašnjoj izložbenoj karijeri. Luk je internacionalni i multi šampion u lepoti i višestruki osvajač SUPREME BIS, BIS, BOG, CW i dr. titula u svim starosnim kategorijama.
O drugim aktivnostima?
– Kinologija zauzima bitno mesto u mom životu ali je ipak samo jedan deo mene. Moj život ispunjen je, da tako kažem, knjigama. Moja ljubav je istorija. Istorija moje porodice, moje države i čovečanstva uopšte. Sferu mog interesovanja čine društveni odnosi u svetu u kome živimo. Volim da čitam i da se upoznajem sa biografijama ljudi koji su ostavili traga u našoj civilizaciji.
Sport je bitan deo mog života. Fudbal je moja strast, igrao sam ga amaterski a kada je došao trenutak da to bude moj profeionalni poziv, odlučio sam da on nebude moj “život”. Mnogi stručnjaci su tvrdili da bih bio uspešan.
I ako moji preci pripadaju ljudima koje nazivamo gorštaci, “more” je moje najdraže mesto življenja.
Volim da putujem ali ne kao većina “turista”. Naime, ja svrhu putovanja vidim kao mogućnost upoznavanja života i običaja drugih najčešće nepoznatih naroda, njihovih običaja, civilizacijskih dostignuća, društveno-istorijskih odnosa. i naravno, upoznavanja prirodnih lepota njihovih država.
Kakvi su ti planovi za budućnost? Da li ćeš više… i / ili …. odgajati pse? Nešto treće?
-Zasigurno ću nastaviti da se bavim kinologijom. Hendling odnosno prezentacija pasa na izložbi je moja ljubav, strast i ono što hrani moj sportski takmičarski duh. O željama, namerama vezano za odgoj pasa nemogu ništa konkretno reći. I ako sam registrovan odgajivač nikada se nisam “zanosio” da imam “veliku odgajivačnicu”. Razlog leži u tome što sam čovek koji se brzo, lako i svim svojim bićem vezujem za životinje. Iz te moje vrline proističe jedna “slabost”. Vrlo se teško odvajam od životinja, u ovom slučaju, od štenaca. To je razlog zbog koga nisam imao I nemam veći broj pasa. I pored svega toga u razmišljanju sam da ipak oplemenim svoj život jednim novim mladim divnim stvorenjem.
Najpozitivnija/najnegativnija strana kinologija I bavljenja njome?
-Biću kratak, najpozitvnije u kinologiji su ljudi. Najnegativnije u kinologiji su takodje ljudi.
Savjeti onima, potencijalnim budućim, vlasnicima kovrdžavog bišona?
Tri da/tri ne u rasi. Za koga jeste? Za koga nije?
-Potencijalne ili buduće vlasnike kovrdžavih bišona, ali i svih drugih rasa, savetovao bih da se pre odluke izuzetno dobro informišu I edukuju o karakteru, potrebama i svim ostalim uslovima koji su neophodni da jedan pas živi srećno. Svaka rasa ima svoje specifičnosti i potrebe. Ljudi se često odlučuju na izbor odredjene rase po njenom izgledu. Nemali broj budućih vlasnika ili zanemaruje ili uopšte ne zna specifičnosti i potrebe odredjene rase:
3 DA
- Za ljude koji žele inteligentnog, veselog I dinamičnog psa.
- Za ljude spremne da istraju u negovanju njihovog zahtevnog krzna.
- Za ljude koji imaju vremena I mogućnosti da se posvete bišonu /šetnje I igra/.
- NE
- Za ljude koji provode više sati van kuće
- Za neistrajne ljude
- Za ljude kojima je pas Ispunjenje trenutne želje /hirova/.
Najčešća ili najveća zabluda o rasi kovrdžavi bišon?
– Ima ih mnogo, navešću samo dve. Najčešće te zablude proizilaze iz neznanja a ponekad Iz iracionalne ljubavi. Često će te čuti da neko traži ii ima mini, maxi i sličnog bišona. Tačno je da postoji samo jedan tip rase kovrdžavog bišona koji je detaljno opisan u standardu rase. Mnogi ljudi greše i svoje bišone posebno leti šišaju na “kratko” misleći da im time olakšavaju da podnesu visoke temperature. To je možda i najveća zabluda jer dlaka ovu rasu štiti leti od uticaja toplote a isto tako zimi od uticaja hladnoće na telo i organizam.
Na kraju, slobodno reci sve ono što ti je na duši,, a ja te, slučajno ii namerno nisam pitao?
– Ovo pitanje mi je posebno drago a podsetilo me je na kraj jednog intervjua koji sam dao pre mnogo godina. Taj intrvju nije imao veze sa kinologijom. Odgovoriću isto kao I tada.
Ako bih išta rekao što me niste pitali a što mislim da bih mogao da kažem onemogućio bih i Vas i mene da u neko dogledno vreme napravimo još jedan intervju.
THE DOG REPUBLIC(18.12.2020.)
