Ovaj mali ne baš lep uvod uradio sam da malo podsetim šta se dešavalo i kako su nestručna lica pokušala da unište ovu rasu koju je Šarplanina izrodila a naši stari kinolozi iz Srbije i Makedonije na čelu sa profesorom Pavlovićem ostavili u amanet da je čuvamo kao izvorno nacionalno blago.
By Obrad Đokić, međunarodni kinološki sudija
Ovaj tekst sam napisao da bi odgajivači, sudije i kinološki savezi Srbije i Makedonije seli za okrugli sto i dogovore se i definišu ciljeve i puteve napredka rase eventualno neznatno dopune i preciziraju standard. Predivna rasa koja u mnogim slučajevima nezaslužuje svoje vlasnike. Gorostas i kralj planine, kralj kanida velikog srca, borac do smrti kako su mnogi ovu rasu opisivali pregrmeo je mnoge torture a i zloupotrebe svoje hrabrosti i srčanosti počev od tradicionalnih borbi pasa na Šarplanini a onda i do dan danas u urbanom svetu poraženi su ostajali na stubu srama i zapostavljeni. Primitivci i kompleksaši koji nisu imali srca da se sami u društvu dokažu dokazivali su se preko ovih predivnih stvorenja i upravo su oni i počeli da selektivno uništavaju rasu od 1985 godine pod izgovorom “izvorni šarplaninac”.
Autotohna-izvorna rasa je nacionalno blago svake države koja se čuva genetikom i selekcijom. Žalosno je i to da su mnoge sudije i čelnici kinologije podržavali “izvorne šarplanince” uništavajući genetiku ove rase izdajući uslovne rodovnike za svakog psa koji liči na šarplaninca. Umesto da osamdesetih godina prošlog vremena ukinemo uslovne rodovnike jer smo imali veliki broj jedinki ove rase izdavanje ovih rodovnika dolaze do ekspanzije kao nikad do tad. Na specijalizovanim izložbama se dele u dve grupe psi sa rodovnikom i “izvorni” bez rodovnika i što je najgore “izvorni” su bili više cenjeni. Takođe se dele u to vreme na urbane i neurbane-izvorne. Zloupotrebe i ukrštanje sa drugim rasama doživljava skoro ekspanziju gde se dobija veliki broj jedinki koje nisu ni nalik opisu u standardu “kolosi koje je majka Šarplanina iznjedrila” a planinu nisu ni videli. Na žalost i na Šarplanini došlo je do ukrštanja pa se i izvor zagadio. Ovi “boric za izvornu rasu” takođe napadaju COP-Niš koji je bio najveći izvor čiste genetike i selekcije i praktične upotrebe ove rase. Cilj svake zemlje je da svoju autotohnu rasu prizna vojska i policija i koriste u službi samo lažovi i prevaranti i trgovci se bore protiv ovog najvećeg priznanja i odlikovanja za jednu rasu. Na svu sreću postojala je i opstala i druga linija odgajivača i sudija koja se borila za održanje rase genetikom i pridržavanjem standarda i zadnjih 10-15 godina vratila rasu u kolotečinu standarda. Istina znanje i nauka je ipak za sada delimično pobedila nadam se da će se tako i nastaviti do krajnje pobede.
Ovaj mali ne baš lep uvod uradio sam da malo podsetim šta se dešavalo i kako su nestručna lica pokušala da unište ovu rasu koju je Šarplanina izrodila a naši stari kinolozi iz Srbije i Makedonije na čelu sa profesorom Pavlovićem ostavili u amanet da je čuvamo kao autotohno nacionalno blago.
O poreklu i standardizaciji rase imao bi određene primedbe koje ću izneti u daljem tekstu i koje mogu poslužiti za razmišljanje a možda i uticati da dođe do određenih što realnijih promena na osnovu činjenica.
ŠTA PIŠE U STANDARDU?
“Ova rasa je registrovana kod FCI 1939. godine pod brojem 41 i imenom Ilirski ovčar. Godine 1957. na predlog JKS, FCI je usvojio izmenu imena ilirski ovčar u Jugoslovenski ovčarski pas – šarplaninac”.
Po meni ovo nije baš tačno. Franjo Bulc je odneo nekoliko primeraka pasa sa šarplanine u Sloveniju i te primerke ukrštao sa postojećim sličnim psima sa tog područja. 1939 kada je registrovana rasa ilirski ovčar ovi psi nisu bili čistokrvni potomci šarplaninaca sa Šarplanine već ukršteni sa drugim sličnim psima na području Slovenije. Sobzirom da se sve dešavalo pred jek drugog svedskog rata pa sve do 1950-ih godina kinologija je zamrla u evropi pa i kod nas postojao je relativno mali broj registrovanih pasa ove rase. 1950- 1957 god. kinolozi iz Srbije i Makedonije na čelu sa profesorm Pavlovićem izvršili su istraživanja na Šarplanini i široj okolini postojećih jedinki ove rase bez proučavanja široke teritorije tadašnje Jugoslavije znači na jednoj mikrolakaciji i na osnovu tih proučavanja napisali standard. Što šarplanincu daje epitet totalne autotohnosti ovog područja po kome je dato i ime i prezime ovoj rasi. U isto vreme i Slovenački kinolozi definišu standard kraškog ovčara koji je nastao ukrštanjem šarplaninca i postojećih sličnih njihovih autotohnih primeraka u Sloveniji. Kraškom ovčaru je otac šarplaninac a majka kraševka po kojoj I dobija ime. Šarplanincu su i otac i majka šarplaninci što ga u potpunosti čini autotohnom-izvorno čistom rasom. Predak ilirskog ovčara je sigurno čist šarplaninac koga je 1928 godine Kraljevska vojska koristila kao službenog vojnog psa.
Pošto su zajedničkim snagama 1957 god. standardizovali Srpski i Makedonski kinolozi a posle raspada bivše Jugoslavije ove dve države se i vode kao nosioci zemlje porekla rase bilo bi neophodno da se izbriše u imenu rase Jugoslovenski ovčarski pas (apsurd je da rasa nosi ime nepostojeće države) da ostane samo ŠARPLANINAC i eventualno da se ubaci u grupu pastirskih pasa a ne ovčarskih.
Što se tiče upotrebne vrednosti namene ove rase kao dopuna pored ovčarski ili (pastirski pas što je i bio predlog) bilo bi dobro da se dopuni i definicijom pas koji se upotrebljava i za zaštitu lica i objekata (pas čuvar i zaštitni pas) jer ima tradiciju od 1928 kao pas koji se upotrebljavao i imao namenu u kraljevini Jugoslavije a tradicija nastavljena u bivšoj vojsci Jugoslavije (kroz COP-Niš i sve kasarne eks JU) kao i danas u matičnim državama gde se koriste kao psi čuvari i stražarskoj službi vojske i policije.
Stručne komisije KSS I KSM moraju pod hitno da se sastanu i donesu određene odluke o daljim pravcima uzgoja rase. KSS ne izdaje više uslovne rodovnike (rodovnici gde se nezna poreklo psa i koji se dobijaju na osnovu fenotipa) već 10 godina a KSM izdaje uslovne rodovnike što nije dobro za održavanje genetike u rasi. Što je apsurd na broj jedinki koji postoji danas. Nije to rasu u razvoju i standardizaciji pa da se primenjuju neki ključni i novi selektivni zahvati pa da se izdaju uslovni rodovnici.
Standard visina: “Visina grebena mužjaka iznosi prosečno 62 cm, a kuje prosečno 58 cm. Poželjni su viši psi. Ova klauzula “ Poželjni su viši psi” manipulisana je i tumačena kako je ko stigao a sudije i odgajivači to obilato koristili. Profesor Pavlović je rekao da je visina u grebenu nebi trebala biti veća od 67 cm zbog brzine, agilnosti i fizičkih sposobnosti. Visinu i za mužijake i ženke mora da se uokviri. Lično moj predlog na nekim seminarima bio da se za ženke uokviri 60-65 cm (62-63 optimalna) a za mužjake 65-70 cm (67-68 optimalna) van optimalne da jedinka bude minus za plasman u rangiranju. Sve ostale promene u visini diskvalifikovati jedinke. Visina je prvi stub odbrane svih drugih parametara u očuvanju rase.
Obavezno uvođenje uzgojnog pregleda (kerunga) i podele u dve klase je jedino napredno rešenje uzgoja rase. Organizovati što više specijalizovanih izložbi. Svake godine u Srbiji i Makedoniji organizovati državno prvenstvo sa kompletnim praćenjem genetike i kvalitetom jedinki i grupom potomaka. Takođe jednom godišnje organizovati i nezvanično svetsko prvenstvo koje bi se jedne godine održavalo u Srbiji a druge godine u Makedoniji. Organizovati posebano savetovanje (seminar) o rasi na godišnjem nivou za odgajivače i sudije sa analizom uzgoja celokupno izvedene populacije pasa.
Sve ostalo što je napisano u standardu je sasvim korektno i prihvatljivo što neznači da sitne dopune i preciznija objašnjenja nisu dobrodošla radi boljih objašnjenja. Takođe je poželjno i napisati pojedina objašnjenja standard radi lakšeg suđenja iz koga bi stajao KSS i KSM. Malo dobre volje, nauke a onda i rada i zalaganja daće vrhunske rezultate a rasa će napredovati u svakom pogledu.
Obrad Đokić, međunarodni kinološki sudija
(OBJAVLJENO u часопису Сутра, бр. 16(31.12.2020.)
Sva prava pridržana/copyrighta “©”
THE DOG REPUBLIC(12.03:2021.)
